Pada kisa,njegova zebnja raste.
Pucketa sveca u udaljenom kutku.
Uzima pero i pise pesmu na malom savijutku.
Plamen svece veselo treperi,
a njegova drhtava ruka u ritmu se njise.
Vuce pero po hartiji,kao da nikad nece prestati da pise.
Poslednju pesmu,poslednjeg sata u zivotu
posvecuje sam sebi i pesmama koje ne moze da zbroji,
a onda ce ruka stati,pesnik ce prestati da postoji.
Predace se sudbini svojoj.
Andjelu smrti nece na put stati,
jer zna da ce i u sledecem zivotu pesme pisati.
Pesma je bila ceo njegov zivot,
a pesme umreti ne mogu.
Tada se seti da zivece kroz njih i ruka tiho pade na starcevu nogu.
Bio je u pravu.Pesme ostadose zive.
Njegove pesme sada se uce u skoli.
Cekaju da se rodi neki mali pesnik i da ih i on zavoli.
januar 2008
