Priče devojčice Ane

                                                                         1.
Dođe mi nekad u san.Na prepad me poljubi i kaže mi da sam lepa.Ponekad,otvori proyor širom,a ovaj se zamagli zbog nagle promene temperature.Prstom tad iscrta srce i u njmu naše inicijale.Pita me kako sam.Brzo slažem:"Dobro." Dugo me potom gleda.Proučava svaki milimetar moga lica.Čeka da trepnem i da se odam.Ne predajem se lako,držim oči širom otvorene,iz inata.Ne mora on sve da zna.
      Zenice mu se naizmenično skupljaju i šire.Nešto mozga..."Izvini..." izgovara kao da ga je vrelim uljem neko polio,kao da je mukom nateran na to...Blago se trgnem.Nekad kažem "Ćuti",a nekad ja ćutim...Šta da mu kažem?!!!Da hoću da mi kaže da sam mu lepa,da mu pašem najbolje od svih???!!Da me želi ludo,ne samo telo...celu mene...ceo paket ... i loše zajedno sa dobrim??!
    Nekad poželim da ga pitam kako ne vidi onaj trag tuge u mojim očima,onaj mali beleg samoće,uporno skrivan od tuđih pogleda,ali nikad ga ne pitam.Ugrizem se za jezik i ćutim kao zalivena.Nema svrhe i u snu da ga ljutim...Sve i da vidi suze iza osmeha,poniznost iza ponosa i gorčinu iza meda,sve i da vidi meni se isto 'vata...jer u snu možda i vidi,ali na javi ni za milion godina.
     I kada plačem nema zagrljaja,ramena,maramice,ni lepe reči.Nema shvatanja,priznanja,izvinjenja...Zato bolje da ne vidi tužnu istinu ispod površine maske smešnog pajaca.Kada vidi suze ili kaže ili pomisli "Sama si kriva".Eh... U takvim budjavim trenucima pada mi jedna misao na pamet...Odmahnem glavom...NE,ne,ne...Misao nestane,silom oterana,prognana,čekajući neku sledeću žutu minutu.A ja zahvalim se Bogu,za mladost,zdravlje i život,koje samo Njemu dugujem.
    Izbrojim do deset,slažem sebe da će biti bolje vremenom i hrabrim korakom nastavim da grabim u budućnost.To je ono što najbolje znam,da se podignem sa zemlje posle poraza i očistim prašinu jednim potezom.Posle svih poraza i ne naučila...