Čini mi se da je vidim kroz moju suzu.Stoji baš pored mene.Plavo oko me nežno gleda.Čujem je u mislima,kaže mi da je uvek uz mene,kaže da je jako srećna kada mene vidi srećnu i još kaže da puca od ponosa.Pitam je u mislima zašto je to toliko ponosna,ona mi odgovara da sam izrasla u dobru osobu i još kaže da su kiflice prelepe.Bacam brzi pogled na kiflice,a one sve različite,dugačke su tanke,a one kratke sve debeljuškaste,i pekmez na sve stane...a ona kaže da nije to ništa bitno,za prvi put je super,dodaje. Odmahujem glavom,nije ni bitno,pomislim,kada onaj za kojeg sam pravila nije ih ni probao.Kaže ona da nisam u pravu,probaće ih sutra,sada je umoran.Bacam pogled na njega.Spava kao anđeo,ali hrce kao motorna testera.Ona se smeje.Kaže da ću se navići.Znam da hoću.Pomislih jedno pitanje,a ona kaže da ću se i na to navići,jer drugačije ne može da bude.Ali ja znam da se na to nikada neću navići,jer i posle 4 godine nedostaje jednako jako i njen lik ne bledi.A ona kaze da će izbledeti,a ja kazem da nece! Nikad neće izbledeti.Kaže ona da treba da se setim kada me je učila da štrikam,eto to je izbledelo,dodaje.Nikad nisam valjano ni naučila da štrikam,bunim se.Nije fer.Sada sam već ljuta,nema suza u mom oku.Treptava sena iz ugla mog oka nestaje.Razgovor je gotov,za sada.
