Nekad nisam sigurna šta znači reč voleti.Zar je moguće da voliš i mrziš u isto vreme?Ko voli čisto i iskreno,bez granice?Samo otac i mati?Volim i ja.Volim ceo svet bez granice i svima praštam svakakve gluposti i brzo izvetre svadje.Ali čemu to???Čemu jebeno praštanje ljudima u krug?Dozvoljavam da me gaze,prave glupavom budalom.Niko nikada neće shvatiti tokove mojih misli,čak me ni onaj što me rodio ne razume.Rodjena sam pogrešna.Izgleda da previše očekujem od ljudi.Očekujem da me vole ovako pogrešnu i sakatih misli.Očekujem da me vole kao što ja njih volim.A niko ne voli kao ja.Uvek su mi drugi bili preči,uvek tudje mišljenje bitno,uvek glumila osmehe da druge ljude ne opterećujem svojim problemima.Jastuk mi se od suza ubudjao.Obična sam plačipička,znam.Pa kažem ja da sam pogrešna,takva rodjena,grbava i čudnog razmišljanja.Uvek se osećam usamljeno.Čak i kada sam u društvu.Kao da me samoća prati umesto senke.Opet kažem to je zato što nisam baš čista u glavi.Još kao dete sam naučila da lažem,jer sam shvatila da ljudi ne podnose iskrenost i istinu.Čak i rodjena majka ne može više da razgovara samnom duže od 4 minuta.Jer se previše opustim,popusti štit satkan od laži i onda počnem da govorim istinu.I naravno povredim je.Jer i ona,moja majka,samo je čovek,i istina je boli.Pa joj je najlakše da se naljuti i glumi povredjenu stranu.Teško je stalno lagati.Laži su težak teret za onog koji uopšte ne želi da laže,ali mora da bi se uklopio u ono što ljudi očekuju.Ne postoji ni jedna jedina osoba sa kojom sam ikada mogla iskreno da razgovaram.Jer moje šale i razmišljanja ne ulaze u sklop razmišljanja ljudi oko mene.Toliko sam gušila svoju pravu mene da sam i zaboravila kako izgledam.Kada već govorim o lažima,mislim da sam samu sebe najviše i lagala.Zavaravala samu sebe da nešto ne mogu,i zbog toga od svega odustajala.Šta god da sam započela,nisam ga završila.Jer to sam ja,kukavica i budala koja ima ozbiljan problem sa upornošću...
