Znaš,dođe trenutak kada za par meseci čovek pregura govnjiv put,radi zlatnog cilja.Ala ga sročih,a?!I sad će oni koji znaju reći: "Jebote nije luda o tome da piše ovede,javno...." E pa,luda sam.... Dovoljno luda u svakom slučaju...
Dodje dan kada te baš svaka pesma podseti na kuću.Počneš onda da ceniš male sitne stvari,stvari za koje nikada ne bi ni pomislio da će ti faliti...Pa pomisliš "eh da mi je bar sopstvene wc šolje koja nema ešerihiju,kandidu,enterokokus ili koje već sranje...." ,pa ispraćaš sve cimerke redom,a ti ostaješ,gledaš u isti plafon,brojiš one kocke gore,samo da ne zaplačeš,jer ni to ti nije dozvoljeno.Posle,jebene,desete braunile prestaješ da brojiš ubode.Kaže Dare neće se videti ožiljci.Ne zna on...Postoje ožiljci u meni koji se nikada neće zalečiti.Da bar smem da plačem,da vrisnem,da razbijem nešto...Ali ne smem.Zbog jedne male žabice koja mira nema.Biće na mamu...joj kuku nama... hahahaha
Moje malo kilo mesa(i jos malo preko) je sada sve o čemu mislim.Strah me je i da se osvrćem na prošlih 49 dana.Dok se cela porodica (i prijatelji) oslanjala na mene,a ja sama na sebe,shvatila sam da sam najmanje 28 puta jača,hrabrija,istrajnija od svih njih zajedno.Sada shvatam sebe,prokljuvila sam zagonetku.Znam ko sam.
Svakog dana primala sam po par poruka kako mi ljudi govore da budem jaka,malo je falilo telefon da razbijem koliko su me nervirali,ponavljali isto u krug.Budi jaka.Budi jaka.Budi jaka...svaka poruka ista... Nisam sigurna nije li to nedostatak vokabulara,ili nedostatak vremena da smisle nešto uverljivije.
Onda eto dodje tako trenutak da kažeš jebeš pare,jebeš kola,jebeš sve one pičke izdajničke...i onda samo jedna stvar postaje centar sveta,mala stvar od kilo i nesto malo preko...
Ovo je prvi deo priče,koji nisam napisala zbog vas,već zbog sebe.Verujem da ću se vraćati ovoj temi možda i dok budem brojala kockice na plafonu,a kada se sve bude završilo,kada izprdim ovo malecko što mira nema,onda ću da zasučem rukave i napišem tekst o svemu ovome za sve one majke koje nose jednojajcane blizance i žele da saznaju malo više o TTTS, retkom sindromu,ali eto nedovoljno retkom da mene preskoči...
Dodje dan kada te baš svaka pesma podseti na kuću.Počneš onda da ceniš male sitne stvari,stvari za koje nikada ne bi ni pomislio da će ti faliti...Pa pomisliš "eh da mi je bar sopstvene wc šolje koja nema ešerihiju,kandidu,enterokokus ili koje već sranje...." ,pa ispraćaš sve cimerke redom,a ti ostaješ,gledaš u isti plafon,brojiš one kocke gore,samo da ne zaplačeš,jer ni to ti nije dozvoljeno.Posle,jebene,desete braunile prestaješ da brojiš ubode.Kaže Dare neće se videti ožiljci.Ne zna on...Postoje ožiljci u meni koji se nikada neće zalečiti.Da bar smem da plačem,da vrisnem,da razbijem nešto...Ali ne smem.Zbog jedne male žabice koja mira nema.Biće na mamu...joj kuku nama... hahahaha
Moje malo kilo mesa(i jos malo preko) je sada sve o čemu mislim.Strah me je i da se osvrćem na prošlih 49 dana.Dok se cela porodica (i prijatelji) oslanjala na mene,a ja sama na sebe,shvatila sam da sam najmanje 28 puta jača,hrabrija,istrajnija od svih njih zajedno.Sada shvatam sebe,prokljuvila sam zagonetku.Znam ko sam.
Svakog dana primala sam po par poruka kako mi ljudi govore da budem jaka,malo je falilo telefon da razbijem koliko su me nervirali,ponavljali isto u krug.Budi jaka.Budi jaka.Budi jaka...svaka poruka ista... Nisam sigurna nije li to nedostatak vokabulara,ili nedostatak vremena da smisle nešto uverljivije.
Onda eto dodje tako trenutak da kažeš jebeš pare,jebeš kola,jebeš sve one pičke izdajničke...i onda samo jedna stvar postaje centar sveta,mala stvar od kilo i nesto malo preko...
Ovo je prvi deo priče,koji nisam napisala zbog vas,već zbog sebe.Verujem da ću se vraćati ovoj temi možda i dok budem brojala kockice na plafonu,a kada se sve bude završilo,kada izprdim ovo malecko što mira nema,onda ću da zasučem rukave i napišem tekst o svemu ovome za sve one majke koje nose jednojajcane blizance i žele da saznaju malo više o TTTS, retkom sindromu,ali eto nedovoljno retkom da mene preskoči...
