Desi se tako da ceo svet bude savrašen,svuda jednorozi i duge,i sve je divno,a onda tras! Tup udarac u bedra,izbačen vazduh iz pluća.Jako je teško čak i plakati,jer znaš da treba da si zahvalan Bogu na onome što imaš,i jesi,zahvalan si jako,najjače,ali uvek ostaje činjenica da si nešto i izgubio,da ti nešto fali,nisi vise ceo zbog toga.Šta uraditi kada voliš nekoga,a onda ga izgubiš???Šta uraditi sa tom ljubavlju?Kako da zaboraviš?Kako da se pomiriš da si imao pa nemao???Kako dodjavola?! Pola si čoveka i to niko ne zna.Kad te gleda,vidi ono sto on hoće da vidi,niko ne gleda previše ispod površine,jer se plaši šta će naći tamo,šta da kaže onda.Biće sve ok?! Biće,a?! Znam ja da biće,samo kada? Koliko je dovoljno vremena?Aha...sve je to individualno....generalno uvek sam imala poteškoća da se izborim sa samom sobom....vreme je za mene široki pojam...
Moj život je divan.Imam sve.Ćeru,muža,...sve ostalo materijalno...imam dovoljno ljubavi oko sebe da prosto srce mi pukne od sreće... nemam ja prava da budem tužna,nemam prava da kažem da mi išta fali u životu,zato ćutim i pokrijem se ušima...Prikrivam ono što fali onim što imam.Doćice dan pa ću i ja sama sebi priznati da sranja se dešavaju,jedno je umalo pokosilo mene,ali eto podigla sam se.Digla glavu,prkosim sopstvenom srcu.
Možda mene i boli više nego sto bi trebalo?!Možda preterujem,ljudi su preživljavali i gore stvari,pa žive,guraju dalje,ne okreću se da vide šta su izgubili...
Pre par meseci zabeležila sam: Ima dana kada sećanja zabole,kada vratimo vreme unazad i setimo se puta kojim smo dosli dovde.Možda jesmo živi i zdravi,ali put nas je promenio,više nismo isti.Nekad na putu ostavimo deo sebe,ne zato što to želimo,već zato što nam nema druge.E zato sećanja bole.Niko ne voli da gubi.
Bile bi iste... kao odraz u ogledalu...
