Moramo postati svesni da naši postupci i naše reči utiču na tuđe zivote.Nije humano igrati se sa tuđim osećanjima,a i na kraju krajeva sve se to vraća odakle je i poteklo...Čemu ovakve misli?! Nedavno sam bila meta vređanja od strane jedne osobe koja mi je jako bitna u životu i to samo zbog toga što nisam mogla fizički da izvedem da budem na dva mesta u isto vreme.Da je to neka tamo sporedna ličnost,bilo bi mi svejedno,ali napominjem,bitna osoba...E sada Sandra,meti prs' na čelo i zapitaj se zbog čega te dotična osoba ne ceni dovoljno.
29.07.2013.

U koju kutiju staviti ljubav koja izaziva suze? Pod koji krevet sakriti tu kutiju? Kom delu mozga objasniti da je više ne otvara,jer si stvorio Pandorinu kutiju?
Čovekov um ima jednu manu.Ne zaboravlja.Postoje neke stvari koje je bolje zaboraviti.Ja eto želim da zaboravim,ali pored sebe imam konstantni podsetnik.
 2014.

Istina,iskrenost

Zbog čega svi nešto forsiraju istinu,iskrenost?Zapitaju li se ti ljudi mogu li je podneti.Mogu sad nabrojati najmanje deset situacija u kojima bi bilo izuzetno bolno reći istinu.Ne za mene,već za tu drugu osobu.
A naravno tu su i licemeri.Ljudi koji zahtevaju istinu,a služe se lažima.Toliko su upetljani u sopstvenu mrežu da nisu ni svesni laži koje svakodnevno izgovaraju.Ali eto,ko sam ja da sudim...

Nasumično

Gubila sam,padala,ponekad umalo stradala,uvek odustajala od svojih snova,ciljeva...Odustajanje me koštalo vozačke dozvole,fakulteta,što vuče milion stvari za sobom.Kao klinka bila depresivna bez razloga.To ti je ono:imaš sve,a misliš da nemaš ništa.U jednom momentu sam se sabrala,pojma nemam koji je to momenat bio,šta me je trgnulo.Možda trudnoća,rođenje ćerke.Možda.Možda i pre toga.Ubi me, pojma nemam.Ne osvrćem se nazad,gledam ispred sebe,i češće bacam pogled gore.U taj prostor koji zovemo nebo.Najčešće, svi odgovori na naša pitanja nalaze se u nama samima.Ponekad,zaboravim na to i osvrnem se,vidim ono izgubljeno,pustim suzu,možda dve.Samo možda.

Jednostavnije

Fora je naći radost u malim stvarima,ali je još veća fora kad ovladas tom disciplinom "program" ostaje uključen.Gledas da pojednostavis sve oko sebe i pobacas nepotrebne trice kako bi namestio prostora za sve ono lepo što te čeka.Volela bih da sam ranije mogla da vidim iz ove perspektive.Dragoceno vreme brzo prolazi,a mi ostajemo zablentavljeni u razne ekrane,kupujemo nepotrebne trice i trošimo vreme na nebitne ljude... Sve to sa najboljom namerom,da ulepša ili olakša život.Ali naprotiv! Sve to ga čini komplikovanijim,nerazumnijim,haoticnijim...
Glavna fora je uraditi čistku,očistiti,eliminisati,pa presloziti.Nisam minimalista,niti me posebno oduševljava estetika minimalizma.Ali moram priznati da toliko olakšava život da polako prihvatam filozofiju minimalizma,dajem joj mali tvistic i primenjujem.Jos uvek stidljivo i polako,ali što više učim o tome sve sam sigurnija da je to prava stvar za uraditi.
Vreme i energija su nagrada za trud.

KO ME NERVIRA (šta me nervira 4.deo)

Nerviraju me ljudi koji mljackaju i srču. 
Dupeglavci koji misle da se ceo svet vrti oko njih i misle da svi pričaju baš o njima.Jes', nemam pametnija posla u životu.
Takođe,oni ljudi koji ti se nekad jave na ulici,a nekad ne.Boli me uvo za tvoje "dobar dan".Prestani da se premišljaš,ja sam ćorava,ali kad si na korak od mene dobro vidim.
Površini ljudi.
Zaustavio me jedan babac na ulici,pre dve nedelje.Pita zašto vozim prazna dečija kolica. Rekoh joj da idem u vrtić po dete(živim više od 2 km od vrtića,pa idemo kolicima). Baba mi odgovori, ni pet ni šest:"Ona u vrtiću,a ti sediš kući." Još ja, guska, krenem da se pravdam,te puno je naučila,te socijalizacija,te privikavanje... Brate mili. Takve konstatacije nisu na mestu. 
Kad podješ negde i na ulici te sretne komšinica i pita gde ideš. Javiću vam kad stignem,i gde sam i koliko ću se zadržati. Ha
Ljudi koji zabadaju nos gde im nije mesto.
Ljudi sa kojima kad odeš na kafu čačkaju telefon.
Ljudi koji osobama u postu kažu "uzmi malo pečenja neće niko da vidi"
Ljudi koji tvrde da ništa ne jedu,a debeli su.
Ljudi koji izgovaraju reči sa ciljem da povrede nekoga.
Alapače koje šire neistine.
Oni koji tresu nogom toliko agresivno da se bukvalno ceo sto trese od njih.
Oni koji misle da baš oni imaju sve najbolje,da samo oni rade ispravno,a svi ostali nemaju pojma.
Oni što ne znaju da kažu izvini kada pogreše, već odmah zauzimaju odbrambeni stav i smišljaju izgovore.Priznaj grešku i izvini se,i idemo dalje.
Oni koji se uvek žale na vremenske uslove.
Oni kojima su uvek drugi krivi za sve.
Oni koji od sebe uvek prave žrtvu.
Zavidni. 
Kompleksaši.
Ortodoksni narcisi.
Oni koji bacaju smeće van mesta za smeće.
Muškarce koji misle da su im žene kućne pomoćnice i žene koje smatraju da muževi treba da ih izdržavaju.
Zavidni.
Oni koji ne daju prednost deci,trudnicama i nemoćnim ljudima.
..............nastaviće se...............

Možda Sandra 1. deo

Možda jednog dana i uspem da nađem onaj deo mene gde se skriva Sandra.Jednom,skupiću hrabrost da joj jednostavno dozvolim da istupi,možda čak i u stilu Odete Holms,a nije ni da je bitno.
Možda jednog dana nadjem sebe i konačno počnem da postojim.A verovatno neću,kao i većina ljudi.Nastaviće da živi ova ljuštura kroz oči drugih ljudi.Verovaću da sam upravo ono što drugi misle o meni.
U ovom momentu mi se dopada da verujem da sam više od onog što drugi mogu da vide.Ali,da li sam zaista?!
Danas mi je jedna osoba postavila jedno pitanje. Nije ni sačekala odgovor. Da li sam i ja sama toliko površna, bezobzirna. Da li i ja postavljam pitanja čisto eto reda radi?!Ipak ne poznajem sebe dovoljno. Ne znam odgovor.Možda sam postala ćorava za svoje mane. 
Koncentracija nam je svima loša strana. Mislim da zato razgovore počinjemo sa jednom,a završavamo drugom temom.Zato prekidamo druge dok govore. Ma da li je moguće da zaista verujemo da je drugoj osobi bitna naša upadica?Ako začepimo i saslušamo neće nam uši otpasti.
Reči su čudne. Čak i kad osoba laže iz te laži možemo saznati nešto.Spoji to sa govorom tela i eto je lekcija. Posmatrači uvek znaju više od ovih lajavih. Ja sam lajava.  Ne volim da ćutim. A pogotovo ne volim onaj neprijatan momenat dramske pauze u razgovoru. Uvek sam ja ta koja ha prekine.  Kada bih samo mogla da naučim da slušam.

NEPOSTOJEĆI AUTOBUS

      Zbog uslova u koja pišem ovaj tekst možda neće biti savršen,ali da ti iskreno kažem apsolutno me boli dupe zbog toga.
    Sve je počelo pre par dana,kada sam počela da radim na novom radnom mestu. Mestu gde i nisam želela da radim,ali sam prihvatila posao samo da ne bi ispalo da sam ja jedna od onih žena koje jednostavno vole da sede kući i hvataju zjale po ceo dan. Elem,zašto mi se posao ne dopada je druga priča. Ovo je priča o tome kako želim da odem kući i vidim svoje dete prvi put ove nedelje,a danas je subota. Imala sam plan da odem do maksija i kupim prašak za veš,da dodjem kući i poigra se sa detetom,da mu operem kosu i uspavam ga,da sebi udarim glanc i odem sa mužem u Green,naručim zaječaraca i uživam u lepom društvu mojih prijatelja. Povodom dočeka pravoslavne Nove Godine.
    Ovo je priča jako kratka. U stvari trebala bi biti.
Naime,ja sam zakasnila na autobus u 16h. Zbog budjavog posla. A onda sam čekala sledeći koji nikada nije došao jer je red vožnje promenjen. Tu sam se smrzavala sat vremena. Onda sam zapucala na ogosloviju gde mi je slučajno pobegao autobus koji sam tu čekala od 17-18 h. A onda sam se vratila opet da čekam autobus u 18 i 30. Mojoj frustraciji nema kraja eto moje priče. Šta će dalje biti,samo Bog zna. 
Sada sam u lasti i ćao.