Priče Jovanine 3

 Zbog tebe obuvala sam debele dokolenice i oblečila osmehe svaki dan.Svako veče čekala te u isto vreme na istom mestu.I šta reći dalje?Nema više tu šta dodati.Rekao si šta si imao.Nema sad tu puj-pik-ne -važi.Sad nosim bele soknice sa čipkicom ušivenom na rubu.Kraj je,da li ti je to jasno?Odlepršala ova golubica na drugu stranu.Trebao si popraviti pre nego što je puklo,ne vredi puknuto popravljati.
Kad se ljudi previše opuste onda pravo lice,prvo proviruje,a onda se prikaže celo.Tvoje kad sam videla došlo mi je da te peglom raspalim po njemu.Poželela sam da ti protresem to tvoje telo da ti kažem kako je moguće da ne vidiš koliko si glup.Da ti dam ogledalo da vidiš svoje postupke,pa onda da čujem objašnjenja.Ma kakvi da čujem!Ni reč više neću da čujem,niti vidim.Nisi mi ni trebao,niti sam te zvala.Samo si se stvorio kad je nastala praznina.Ali mali čovek ne može popuniti prazninu koja je nastala nestankom velikog čoveka.Mogao si i na prste da se popneš,opet je praznina ostajala.Jer mali si.Evo tek sad mi je to jasno.Tek sad vidim koliko si mali.Kao čovek,kao biće koje živi i diše.Tvoje telo možda zauzima puno prostora,i tvoja kosa je možda seda,ali,o čoveče,ti si mali,jebote.I uvek ćeš biti mali.A ima jedan citat iz filma "Đavo nosi Pradu","Mali čovek-veliki ego." To si ti. Dovoljno pametan da shvatiš koliko si nebitan.Ta nebitnost je izrodila to da ti ego raste.Jer ako ti ne misliš o sebi u superlativu,niko drugi te neće dva puta pogledati.Toliko o tebi.

Priče Jovanine,1

           Jer izgubila bih se u tebi.Samo toliko.Utopila bih se negde duboko,i utoplila,ugnezdila.Negde na nekoj višoj frekvenciji,koju 99,99 % ljudi ne razume.Pa da pomešamo stilove,sudarimo svetove,ukrstimo člankove.Da makar jedan dan živimo kao da sutra ne postoji.A posle videćemo.

Priče Jovanine,2

            I kad si nestao,pojavio se slon,i seo na moje grudi.I neće da ode.Gde god odem i šta god radim tu je slon,visi negde između sna i jave,ali da znaš,izuzetno je stvaran,jako je težak.Odmah da si došao i uzeo ovog slona,i onda oboje da se nosite u tri lepe pizde materine.Ni ti ni on meni ne trebate i nikad niste ni trebali.I ko vas je uopšte i zvao!?
           Upao si ovde bez pozdrava,bez najave.Džagnuo nešto uspavano.Probudio zver.I onda nestao.Ostavio mene da se rvem sa zverima.Sa nemanima za koje sam mislila da su umrle,da ih nema, i nikada neće biti.Baš si kurčevit,pravi dasa,jebote,izvini frajeru,nisam te prepoznala!Ja ću sa mojim zverima i da izadjem na kraj,možda sutra,a možda za godinu dana.A ti lepo da uzmeš ovog slona,jer mi ne treba,težak je noću kad želim da zaspim,težak je i ujutru kad otvorim oči.Težak je i kad živim ovaj dosadan život i prolazim kroz svoj dosadan dan.
          I kao da je juče bilo.I svaki dan kao da je juče bilo.A šta je to pa i bilo?Znaš li?Jesi li shvatio?A seronjo?To je bilo prepoznavanje duša,idiote.Prepoznavanje duša iz nekog od prošlih zivota.Možda ti to i ne možeš da shvatiš.A možda ti je teško da poveruješ u to.Nije ni bitno.Moja duša je prepoznala tvoju.Samo što se ja nisam uplašila.A ti si se usrao,ptičice.I samo si odlepršao.Ali ako se zapitaš nekad zašto na mene misliš,i zašto ne zaboravljaš,eto ti odgovor.I nikad nećeš.Uvek će nešto da te podeti na mene,uvek će biti nekih random misli dok radiš neke random stvari.I sutra,i za godinu dana.Znam to,jer osetim.Kilometri su ništa!
          Nisam imala velike planove sa tobom.Samo sam htela vreme da stane na kratko,i da malo tonemo.Da se provozamo na nekim novoprobudjenim željama.Da stavmo pauzu i mute na sve oko nas,na kratko.I posle da uskočimo nazad u naše kolotečine.Ali,ja sam se zajebala,a ti nisi.Izvukao si se.