Sećanje na kupanje na Tamišu

     Pre dvadeset godina kupali smo se u Tamišu.Borili smo se ko će prvi stići do naduvanje traktorske gume.Od malene dečice do debelih babetina,svi smo visili na toj "glavnoj plaži" kako smo je zvali.Svakog dana kući smo se vraćali izranjavani od školjki i prljavi kao prasići od mulja.Ništa nam nije smetalo.Volela bih da se to vreme vrati,ali ni Tamiš više nije kao što je nekad bio.
     Sećam se hrabriji dečaci i momčići preplivali bi reku i peli se na visoke vrbe i skakali u mutnu vodu.Ja sam ih gledala i divila im se.Pre dvadeset godina tu na plaži postojao je i maleni kiosk koji je,čini mi se,služio i kao mala kafanica,voda,sokovi,pivce za starije,a sladoled za decu i sladokusce...To sve sada vama zvuči sitno,ali nama je to bilo sasvim dovoljno.Zadovoljavajuće.
    Nesrećni slučajevi su se dešavali,svake godine bi se poneko utopio,ali kupača nikada nije manjkalo,strah traje par dana i ode.Posle toga svi su bili obazriviji.Vikendom nije bilo mesta gde peškir da spustimo.I susedna sela su dolazila da se rashlađuju.Zanimljivo je to kako se svi sa tugom prisećamo tih dana.
    Eh da sada mogu da odem i brčnem se...Na ovih milion stepeni...Imamo mi tu kao neki seoski bazen 2x2 metra na celo selo...skupi se tu raja,bar ja tako čujem,ali nije meni do pečenja na suncu,ja bih da se brčnem malo.Tu je relativno blizu i ono Čenćansko jezero,ali za to već nam treba organizacija,auto,peškiri,voda, suncobran......trista djavola....a na Tamiš smo išli samo eto tek tako,kupaći i malo parica,eventualno peškirić oko vrata,pešaka ili bajsom.
    A onda su vesele devedesete uzele maha i nad divnom rekom,tom našom oazom.Skoro svako ko se okupao u Tamišu dobio bi šugu,ili nešto još gore,seljaci su sa mosta počeli da bacaju crkotine krava,konja....više niko nije smeo decu da pusti na reku od straha da neko ne navuče neke gadne bakterije.Otpadne vode i djubre je sve više plivalo umesto dece,a čega je bilo na dnu,to sam bog zna...od šporeta do automobilske školjke...Ostalo nam je samo da se sećamo i žalimo što više nemamo čak ni to malo,muljevitu plažu punu rečnih školjki....

Moj kukavičluk

   Da li da potegnjem i pokušam da ostvarim ono o čemu sanjam?Šta ako ne uspem u toj zamisli?U slučaju da odlučim da ipak pokušam moram da uložim i vreme i novac i trud,celu sebe da dam.Ne znam jesam li dovoljno jaka za zadatak koji sam sebi sama odredila.Pad bi bio bolan...Da li sebe uopšte da stavljam u situaciju da mi srce bude slomljeno u paramparčad?Ja sam sanjar,zato se pitam jesam li dorasla ideji...Šta ako nisam...lako je odustati...ali šta ako sam rodjena za to?Sve što znam o sebi govori mi da sam prava osoba za to,ali moj kukavičluk mi uvek govori da nisam dovoljno dobra u tome.
   Volela bih kada bi neko drugi mogao da odluči umesto mene...Ali nema ko,jer samo jedna osoba(ne računajući mog imaginarnog prijatelja) zna za moje ideje...Nezgodno je i to što nemam nikoga da krivim,sama sam u ovom sosu.Dobra ideja,mnoštvo načina,varjanti i zaista dobrih ideja,a ja idalje ne znam kojim putem da podjem...Da li ću dozvoliti da moja slabost uništi sve ove snove nagomilavane godinama?Sve dobre ideje bačene da propadnu,ili pak da ih neko drugi iskoristi.Nemam nikoga da me pogura niti da me zaustavi,jer nisam bila dovoljno hrabra da svoje ideje podelim sa ljudima oko mene,jer sam se plašila ismejavanja.I dalje ga se plašim.A verujem da sam sama sebi najveći neprijatelj.Pa šta ako i ne uspem.Kakve veze ima...bar ću znati da sam pokušala.Posle pada obrišem prašinu sa tura i nastavim gde sam i stala.Moram samo da sednem i razmislim imam li šta da izgubim...kolika je cena pada...
  

Sve slatke male stvari zbog kojih se osmehujem kada idem sama ulicom...

      Znaš li onaj predivan osećaj koji te golica kada si srecan,potpun,ispunjen?Nije život savršen,ali je mali trenutak apsolutnog spokoja dovoljan da osetiš taj osećaj buđenja sreće tu negde oko pluća...Letnja kiša je jedan takav trenutak...iznenadni,osvežavajući pljusak...prosto me mami da skakutam ulicom i počnem da igram i smejem se...ali se plašim da bi me ubrzo zatvorili u neku ustanovu,pa se zadovoljavam samo nemom šetnjom,a misao đuskanja ostaje da visi u mojim mislima...munja,grmljavina...pa udar groma,kao da se nebo cepa na dva dela....osvežavajući miris kiše u ustima i usne koje se smeše... Prelepo...
     Pokušaj ponekad zaista da čuješ svoju omiljenu pesmu...ne samo da je slušaš,već pokušaj da je osećaš,ritam,melodiju,oseti njene reči.Šta ti poručuju?Na primer,ja lično volim motivacione pesme,one koje podižu raspoloženje,bude nadu... Pesma koju trenutno slušam govori o tome kako je život kratak i da treba da "pojurimo sunce" i život ispunimo malim stvarima koje volimo...Ovakve pesme mi uvek podignu raspoloženje.
      One sitne istine koje izgovorimo,a nismo baš i morali.Malkice neprijatne činjenice koje je bolje zadržati za sebe,a mi ih ipak podelimo sa nekom bliskom osobom...Posle kada ostanemo sami sa sobom,lupamo glavu,i nikako da shvatimo zbog čega smo to morali da izgovorimo na glas...Te luckaste blamaže posle su izvor smeha,sa razlogom... :D
     Moji imaju kuče koje se plaši svoje sopstvene senke,ime je dobio po jednom političaru,moram naglasiti da smo ga imenovali pre nego što nam je veterinar rekao da našem psu trebaju tablete da bi prestao da se plaši svih muškaraca.Mislim da je bio tučen kao štene od strane prošlog gazde.Sirotan...Elem,naš dragi Boris je toliko srećan kada ugleda moju mamu,da se bukvalno upiški od sreće.Ukoliko se to i tvojoj kuci dešava,ohrabri me,molim te,reci mi da to nije redak slučaj...Da se vratim na temu,taj ker je toliko blentavo stvorenje,da prosto ne možeš,a da se ne nasmeješ kada pomisliš na njega.
      Dok hodam sama sa slušalicama u ušima,moje ideje se roje,i ne samo ideje već i ciljevi,prečice do njih i realizacija istih...Kako sakriti radost pošto ugledate svetlost na kraju tunela?!Kada vidim da se klupko odmotava to vedri moju prognozu,biće sunca umesto kiše,mada ja volim kišu,ne znam zbog čega sam se tako izrazila,ali znaš na šta sam mislila...
     Nije bitno materijalno bogatstvo,već ono što nosimo u sebi.Kada osećam ravnotežu i kada sam smirenog uma,uvek sagledavam stvari iz vedrog ugla,naravno imam i ja loše dane,ali to nije današnja tema,pa ću je zaobići. :D Kada sam srećna i ispunjena ja se smeškam...sasvim prirodna reakcija koja objašnjava sama sebe.
     Da zaključim:hajde da svi uzivamo u malim stvarima i češće da se smešimo.Hajde da živimo danas i sada,jer današnji dan dešava se samo jednom,nema reprize,učinimo ga dovoljno zanimljivim da bi ostao memorisan u našem sećanju...
 Ljubi vas i pozdravlja vaša Šoljica i želim vam lep i nasmejan dan/noć... :*