Sećam se hrabriji dečaci i momčići preplivali bi reku i peli se na visoke vrbe i skakali u mutnu vodu.Ja sam ih gledala i divila im se.Pre dvadeset godina tu na plaži postojao je i maleni kiosk koji je,čini mi se,služio i kao mala kafanica,voda,sokovi,pivce za starije,a sladoled za decu i sladokusce...To sve sada vama zvuči sitno,ali nama je to bilo sasvim dovoljno.Zadovoljavajuće.
Nesrećni slučajevi su se dešavali,svake godine bi se poneko utopio,ali kupača nikada nije manjkalo,strah traje par dana i ode.Posle toga svi su bili obazriviji.Vikendom nije bilo mesta gde peškir da spustimo.I susedna sela su dolazila da se rashlađuju.Zanimljivo je to kako se svi sa tugom prisećamo tih dana.
Eh da sada mogu da odem i brčnem se...Na ovih milion stepeni...Imamo mi tu kao neki seoski bazen 2x2 metra na celo selo...skupi se tu raja,bar ja tako čujem,ali nije meni do pečenja na suncu,ja bih da se brčnem malo.Tu je relativno blizu i ono Čenćansko jezero,ali za to već nam treba organizacija,auto,peškiri,voda, suncobran......trista djavola....a na Tamiš smo išli samo eto tek tako,kupaći i malo parica,eventualno peškirić oko vrata,pešaka ili bajsom.
A onda su vesele devedesete uzele maha i nad divnom rekom,tom našom oazom.Skoro svako ko se okupao u Tamišu dobio bi šugu,ili nešto još gore,seljaci su sa mosta počeli da bacaju crkotine krava,konja....više niko nije smeo decu da pusti na reku od straha da neko ne navuče neke gadne bakterije.Otpadne vode i djubre je sve više plivalo umesto dece,a čega je bilo na dnu,to sam bog zna...od šporeta do automobilske školjke...Ostalo nam je samo da se sećamo i žalimo što više nemamo čak ni to malo,muljevitu plažu punu rečnih školjki....
Нема коментара:
Постави коментар