Daleko si (priče Jovanove, 2. deo)

   

  Čeznem da ti kažem reč-dve,a ne mogu,nisi tu.Čeznem da te dodirnem i gledam te u oči.Moja čežnja ubi me,znaš li,mala?!Moja nisi ni bila,a već mi nedostaje tvoje laprdanje na sve i svašta...
        Noću ne mogu da spavam,razmišljam šta bih sve sa tobom.Zamišljam razne "scene",a svaka se tiče našeg prvog poljupca.Budiš u meni neku finu toplotu,oslobađaš me,topiš.Još da si moja ko što nisi...
         Maštam,mala,kao tinejdžer,smejem se sam u sobi.Imaš neku čar,ne znam koja je,ali ni ti ne znaš,nisi je ni svesna.Neka nevidljiva sila ka tebi me vuče.Tera me da maštam o tebi,tvom telu,tvom šaputanju.Ti odlično znaš koju moć imaš nada mnom,koristiš situaciju kada sam ranjiv.
        Verovatno se smeješ u sebi,ti mali vraže!Ne znaš ti kako je želeti nešto što ne možeš da imaš.Nikad ti nisi bila na mom mestu,zato ti je sve komično.Ti se smeješ,a ja mislim na taj tvoj veseli kez i taj plamičak u očima koji se budi kada se smeškaš.Sav izgoreh,mala,za tobom.

Igra leptira (Priče Jovanove, 1. deo)

       U ljubavi sam uvek bio budala.Nesvestan svih mogućnosti koju ljubav sa sobom nosi,doživljavao je olako.Nikad nisam zastao i uživao u tom divnom peckanju u grudima,zanesenom osećaju.. ignorisao sam ga kao da je to neka trivijalna stvar..trica.Sada mi je žao.Nisam više tako mlad,kočim sam sebe,kao ne bih ja smeo sad tako da se osetim...ma djavola!Ko kaže!
        Ima jedna žila u grudima,sada me golica,igra kao struna gitare,lep je to osećaj,čist,naivan,nekako nevin.Iako sam ga osetio više puta za života,svaki put je kao prvi.Ljubav mazi kao krila leptira,nestvarna...prava pahuljica...
        Nju bih ja na dlan stavio,da topi se na mojim rukama.Zagrlio bih je jako i zaštitio od svega.I od nje same.Eto toliko je osećam.
        Gorim od želje da joj kazem koliko je želim,koliko mi treba da je tu,ali ne.Šalim se zato,umesto da joj kažem sta želim,ispravka,šta moram, da uradim.Da stisnem vlažan poljubac na njena željna usta,da joj jezikom jezik očešem,isprva ovlaž,a posle silovito..Moram prste da upletem u njenu kosu i nežno je povučem na stranu ogoleći njen vrat.A tek njen miris!Osetim je!Nema parfem na sebi,samo sladak miris njenog tela sa blagim mirisom sapuna.Moja želja,moji snovi,moja devojčica.
       Zatvorila je oci,uživa u paznji koju joj poklanjam.Ljubim joj vrat,silovito,ona uzdiše isprva duboko,sada vec plitko.Dodiruje me,skida mi majcu.Ljubi me snažno sisajuci moj jezik.Joj mala šta mi radiš. Nespretno mi se penje u krilo,smeši se,pojeo bih je u ovom momentu.Gricnuo sam je za vrat,ona ciknu kao mačka,vidim nudi mi vrat nesvesno..hoce jos..tako znači...naša igra trajaće dugo..u mojim mislima,dok čeznem za njenim telom i dušom,ona je moja i ja sam njen...ta slatka zaljubljenost...talas koji nas nosi...

Jaka žena

    Sinoćni poziv.Ne mogu da prestanem da razmišljam o njemu,o njoj, moraću da pišem.
    Pazi ovako,žena,u tridesetim,prešla,kako ja to kažem, govnjiv put radi zlatnog cilja,pregurala ono sto jedan prosečan muškarac nikad ne bi(ne omaložavam muški rod,ali posle ovakvih primera,jasno mi je zbog čega žene rađaju)...
    Ta žena je izgubila bebu,staru jedva preko mesec dana.Naravno kao svaka druga lavica-kraljica,pregura horor,ostane trudna,opet isti problem,bebu su morali da očiste,potom ona šta?!OPET ostane trudna,opet jebeni život sakati srce ove žene,ali rodi (Bogu hvala)  zdravu bebicu.Bebac je rođen sa malom kilažom,pa je morao da bude u inkubatoru.Tu sam je ja srela.Naš inkubator je uvek bio pored.Moja ćera i njen sin.Od kilo i osamsto do osam kila.Sve u svemu,ja sam zapanjena ovom ženom,uz sve probleme ona je ostala čitava,a ja tu pizdim zbog svojih sećanja,koji su mrva naspram njenih.
      Sinoć ona zove mene,bila sa bebom na institutu,kontrolni pregled,čekajući svoj red(a nikad kraja) videla je bebu u inkubatoru,grlo joj se steglo...čim je stigla kući mene je pozvala,bila sam počastvovana.Razumem je u potpunosti.Vidjala sam i ja bebe u inkubatoru,kad god bi prošle sestre sa njom pored mene,ja sam sebi govorila da ne gledam,pokušala da okrenem glavu,ali oči su same tražile da vide malu bebicu.
18.11.2014.

Gamad

   Dođe tako trenutak da doživiš da te propalica zajebava...
   Misli više ne cvetaju ruže,pa može da zajebava,e ovo je komentar na njegovo zajebavanje.
    Kao prvo! Kad naučiš da čitaš i pišeš,onda se javi,sa ljudima koji ne znaju čak ni zanat ne umem da komuniciram,jer se ispostavilo da je lakše da se spustim na nivo bebe od 8 meseci nego na tvoj,jer eto toliko si glup,plitak,čini mi se baš teško kapiraš...sa tobom se ne mogu ni valjano posvadjati,....
   Kao drugo! Ko je tebi dao za pravo da  komentarišeš mene i moju porodicu?!Tvoja porodica je šta?! Vlada sloga,ljubav,harmonija,međusobno razumevanje,vodite složene razgovore o politici,ekonomiji... pričate o ekologiji?????Tvoja porodica je šta?!Ugledna u ovom selu?!Tvoja porodica je šta?!Stvorila nešto,uspešna je,vredna,trudi se???? Tučete se međusobno,svake nedelje vam policija visi ispred kuće,lopovi svi do jednoga,neškolovani kreteni i vucibatine,sve propalitet do propaliteta!!! Ti da sudiš o mojoj porodici????Ti ćeš da pričaš ko je propao? Propalo ti zdravlje od prljavštine i aljkavštine u kući!!! Nemaš ništa!Ni obraza,ni časti,ni poštovanje,ni ugled,ni srednju školu,nemaš ništa...ti si čoveče nula!I eto ti sebi daješ za pravo da komentarišeš boljega od sebe???Odajem ti priznanje za hrabrost.
   Kao treće!!!Ja znam ko sam,šta sam i gde mi je mesto.Da li ti znaš koliko tvoji komentari o meni govore o tebi?!Pokazuju samo da sam ti upadala u oči,trn u oku ti je moja porodica...zavidiš nam.Dao bi deset godina života da imaš nešto ovakvo...e zato se sada nasladjuješ misleći da je nama loše.Znači nije samo da si glup,neškolovan,propalitet,kicoš...već si i zloban,pokvaren...Sve to zajedno čini te propalim slučajem...Zaista!Ja da sam na tvom mestu ja bih umrla od sramote ko sam i kakav sam...I eto,ti takav,daješ sebi za pravo da komentarišeš moju porodicu,nasladjuješ se našim problemima....
   Toliko si jadan...žao me te je....

Izgubila

      Stvari koje nas najviše bole,najčešće prećutimo.Ostaju znane samo nama.Boli previše da bi se o tome pričalo.Boli i za jednu-dve reči.Žalimo se zato za gluposti,da ne bi razmišljali o onome što nas boli.A onda ostanemo sami.Pada plafon,soba se vrti,lice suvo,faca tupa...neko će naići,budi pripremljen,ne daj da neko vidi.Svi misle hrabar si,držiš se,neka tako i ostane...ima milion stvari da se smeješ,a samo jedna stvar je dovoljna da sruši ti sve...dobro,ne baš sve,ali dosta toga...
     Desi se tako da ceo svet bude savrašen,svuda jednorozi i duge,i sve je divno,a onda tras! Tup udarac u bedra,izbačen vazduh iz pluća.Jako je teško čak i plakati,jer znaš da treba da si zahvalan Bogu na onome što imaš,i jesi,zahvalan si jako,najjače,ali uvek ostaje činjenica da si nešto i izgubio,da ti nešto fali,nisi vise ceo zbog toga.Šta uraditi kada voliš nekoga,a onda ga izgubiš???Šta uraditi sa tom ljubavlju?Kako da zaboraviš?Kako da se pomiriš da si imao pa nemao???Kako dodjavola?! Pola si čoveka i to niko ne zna.Kad te gleda,vidi ono sto on hoće da vidi,niko ne gleda previše ispod površine,jer se plaši šta će naći tamo,šta da kaže onda.Biće sve ok?! Biće,a?! Znam ja da biće,samo kada? Koliko je dovoljno vremena?Aha...sve je to individualno....generalno uvek sam imala poteškoća da se izborim sa samom sobom....vreme je za mene široki pojam...
    Moj život je divan.Imam sve.Ćeru,muža,...sve ostalo materijalno...imam dovoljno ljubavi oko sebe da prosto srce mi pukne od sreće... nemam ja prava da budem tužna,nemam prava da kažem da mi išta fali u životu,zato ćutim i pokrijem se ušima...Prikrivam ono što fali onim što imam.Doćice dan pa ću i ja sama sebi priznati da sranja se dešavaju,jedno je umalo pokosilo mene,ali eto podigla sam se.Digla glavu,prkosim sopstvenom srcu.
     Možda mene i boli više nego sto bi trebalo?!Možda preterujem,ljudi su preživljavali i gore stvari,pa žive,guraju dalje,ne okreću se da vide šta su izgubili...
     Pre par meseci zabeležila sam: Ima dana kada sećanja zabole,kada vratimo vreme unazad i setimo se puta kojim smo dosli dovde.Možda jesmo živi i zdravi,ali put nas je promenio,više nismo isti.Nekad na putu ostavimo deo sebe,ne zato što to želimo,već zato što nam nema druge.E zato sećanja bole.Niko ne voli da gubi.
    Bile bi iste... kao odraz u ogledalu...

O nevidljivim ožiljcima

          Znaš,dođe trenutak kada za par meseci čovek pregura govnjiv put,radi zlatnog cilja.Ala ga sročih,a?!I sad će oni koji znaju reći: "Jebote nije luda o tome da piše ovede,javno...." E pa,luda sam.... Dovoljno luda u svakom slučaju...
         Dodje dan kada te baš svaka pesma podseti na kuću.Počneš onda da ceniš male sitne stvari,stvari za koje nikada ne bi ni pomislio da će ti faliti...Pa pomisliš "eh da mi je bar sopstvene wc šolje koja nema ešerihiju,kandidu,enterokokus ili koje već sranje...." ,pa ispraćaš sve cimerke redom,a ti ostaješ,gledaš u isti plafon,brojiš one kocke gore,samo da ne zaplačeš,jer ni to ti nije dozvoljeno.Posle,jebene,desete braunile prestaješ da brojiš ubode.Kaže Dare neće se videti ožiljci.Ne zna on...Postoje ožiljci u meni koji se nikada neće zalečiti.Da bar smem da plačem,da vrisnem,da razbijem nešto...Ali ne smem.Zbog jedne male žabice koja mira nema.Biće na mamu...joj kuku nama... hahahaha
         Moje malo kilo mesa(i jos malo preko) je sada sve o čemu mislim.Strah me je i da se osvrćem na prošlih 49 dana.Dok se cela porodica (i prijatelji) oslanjala na mene,a ja sama na sebe,shvatila sam da sam najmanje 28 puta jača,hrabrija,istrajnija od svih njih zajedno.Sada shvatam sebe,prokljuvila sam zagonetku.Znam ko sam.
         Svakog dana primala sam po par poruka kako mi ljudi govore da budem jaka,malo je falilo telefon da razbijem koliko su me nervirali,ponavljali isto u krug.Budi jaka.Budi jaka.Budi jaka...svaka poruka ista... Nisam sigurna nije li to nedostatak vokabulara,ili nedostatak vremena da smisle nešto uverljivije.
        Onda eto dodje tako trenutak da kažeš jebeš pare,jebeš kola,jebeš sve one pičke izdajničke...i onda samo jedna stvar postaje centar sveta,mala stvar od kilo i nesto malo preko... 
        Ovo je prvi deo priče,koji nisam napisala zbog vas,već zbog sebe.Verujem da ću se vraćati ovoj temi možda i dok budem brojala kockice na plafonu,a kada se sve bude završilo,kada izprdim ovo malecko što mira nema,onda ću da zasučem rukave i napišem tekst o svemu ovome za sve one majke koje nose jednojajcane blizance i žele da saznaju malo više o TTTS, retkom sindromu,ali eto nedovoljno retkom da mene preskoči...